Pravo na slobodu jedno je od osnovnih ljudskih prava, garantovano čl. 27. Ustava Republike Srbije i brojnim međunarodnim aktima, među kojima je svakako najznačajnija Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Državni organi, kao nosioci javne vlasti koji nastupaju u ime i za račun države, dužni su da se uzdrže od svakog postupanja kojima se licima u nadležnosti Republike Srbije ograničava pravo na fizičku slobodu. Niko ne može biti lišen slobode osim u slučajevima predviđenim zakonom i u skladu sa postupkom koji zakon propisuje.

Jedan od najčešćih vidova lišenja slobode svakako jeste i zadržavanje uhapšenog odnosno osumnjičenog lica radi saslušanja koje je predviđeno čl. 294. Zakonika o krivičnom postupku. Navedenim članom ZKP-a, propisano je da lice uhapšeno u skladu sa čl. 291. st. 1. i čl. 292. st. 1. ZKP-a, kao i osumnjičenog iz čl. 289. st. 1. i 2. ZKP-a, javni tužilac može izuzetno zadržati radi saslušanja najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv. Podsećanja radi, čl. 291. st. 1. propisano je da policija može neko lice uhapsiti ako postoji razlog za određivanje pritvora (to jest, ako postoji osnovana sumnja da je lice izvršilo krivično delo i istovremeno postoje osobite okolnosti koje upućuju na to da bi ostankom na slobodi to lice moglo uticati na nesmetano vođenje krivičnog postupka); čl. 292. st. 1. propisano je da može biti uhapšeno lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti; dok na osnovu st. 1. i 2.
čl. 289. ZKP-a proizilazi da može biti zadržano radi saslušanja i lice za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo i koje je od strane policije pozvano radi saslušanja u svojstvu osumnjičenog, ali i građanin pozvan radi prikupljanja obaveštenja u vezi sa krivičnim delom ukoliko policija u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim.

Osnovna posledica zadržavanja lica jeste faktička činjenica da je od trenutka kada je zadržavanje počelo, zadržano lice lišeno slobode. Iz te faktičke posledice proizilaze 4 pravne posledice: 

O zadržavanju lica mora se doneti rešenje od strane tužioca ili policije (po prethodnom odobrenju tužioca), koje mora sadržati zakonom propisane elemente; odnosno u njemu moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja.

Donošenjem rešenja o zadržavanju stiču se uslovi za obaveznu odbranu, iz kog razloga zadržano lice mora imati branioca, a ukoliko ga ne može obezbediti biće mu određen branilac po službenoj dužnosti. 

Zadržano lice uživa prava predviđena čl. 69. st. 1. ZKP-a. 

U roku od 6 sati od trenutka kada im je rešenje dostavljeno osumnjičeni i njegov branilac mogu sudiji za prethodni postupak izjaviti žalbu protiv rešenja o zadržavanju.

Kako se rešenjem o zadržavanju odlučuje o pravima i obavezama zadržanog lica na način da se zadržanom licu ograničava fizička sloboda, te kako se to rešenje donosi od strane organa uprave, zadržano lice ima pravo da rešenje o zadržavanju osporava, pri čemu o osporavanju tog rešenja odluku mora doneti sud, kako bi se obezbedila sudska kontrola jemstva fizičke slobode. 

Potonje proizilazi iz st. 3. čl. 27. Ustava Republike Srbije kojim je propisano da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito. Slično tome, st. 4. čl. 5. Konvencije predviđa da: „Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.“ 

Navedeno ustavno i konvencijsko pravo, operacionalizovano je odredbom iz st. 3. čl. 294. ZKP-a kojim je izričito propisano da: „Protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova od dostavljanja rešenja. O žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od prijema žalbe.“ No, propisivanjem prava na podnošenje žalbe protiv rešenja o zadržavanju ne iscrpljuju se sva ustavom i međunarodnim aktima garantovana prava zadržanog lica. Čl. 36. Ustava Republike Srbije propisano je opšte pravo na pravno sredstvo s tim da to pravno sredstvo mora biti delotvorno. Zahtev delotvornosti pravnog sredstva proizilazi iz čl. 13. Konvencije koja propisuje da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Кonvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred domaćim vlastima.

Pod pravnim lekom podrazumeva se „svaki onaj način na koji se određeno lice može obratiti domaćem sudu ili organu uprave i tražiti zaštitu povodom povrede nekog svog prava“

Drugim rečima, na strani Republike Srbije postoji pravna obaveza (i ustavna i konvencijska) da zadržanim licima obezbedi delotvorni pravni lek, to jest pravni lek koji zadržanim licima omogućava da delotvorno osporavaju zakonitost rešenja na osnovu kog su zadržana.

DELOTVORNOST ŽALBE NA REŠENJE O ZADRŽAVANJU

Imajući u vidu da osnovni predmet ovog rada nije rasprava o opštim uslovima delotvornosti nekog pravnog leka, već konkretno ispitivanje toga da li je žalba na rešenje o zadržavanju kao takva delotvoran pravni lek, na ovom mestu u radu neće se pristupiti detaljnoj raspravi svih uslova koje pravni lek mora ispuniti da bi se smatrao delotvornim. Umesto toga, autor će se na ovom mestu osloniti na jasno ustanovljene kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u pogledu ocene delotvornosti pravnog leka, kako bi u odnosu na te kriterijume mogao izneti obrazloženi stav o tome da li je žalba na rešenje o zadržavanju delotvorni pravni lek u pravnom poretku naše republike. 

Da bi pravni lek bio delotvoran on na prvom mestu mora biti dostupan i dovoljan da ispravi povredu prava koja je predmet žalbe. Uz to pravni lek mora biti delotvoran ne samo u teoriji već i praktično. Nastavljajući se na dihotomiju praktične i teorijske delotvornosti dalja razmatranja delotvornosti žalbe na rešenje o zadržavanju biće izneta u zasebnim segmentima koji se odnose na teorijsku delotvornost žalbe na rešenje o zadržavanju i njenu praktičnu delotvornost. 

Teorijska delotvornost žalbe na rešenje o zadržavanju

Posmatrano s teorijskog aspekta, žalba na rešenju o zadržavanju ispunjava sve uslove delotvornosti pravnog leka u smislu da je ona opšte uzev i dostupna i dovoljna. 

Opšta dostupnost žalbe na rešenje o zadržavanju iscrpljuje se u činjenici da je ona propisana zakonom, dakle izričito predviđena kao poseban pravni lek. Uz to ona se ulaže u odnosu na rešenje o zadržavanju koje prethodno mora biti uručeno zadržanom licu i njegovom braniocu. Uručenje rešenja se vrši u relativno kratkim zakonskim rokovima (dva sata od trenutka kada je lice faktički zadržano), a rok za podnošenje žalbe ne može početi da teče pre nego što je rešenje o zadržavanju uručeno. Uz sve navedeno, delotvorna dostupnost žalbe na rešenje o zadržavanju suštinski je omogućena i pravno neukim licima, imajući u vidu da se zadržavanjem lica aktivira odredba o obaveznoj odbrani. 

Sličan zaključak može se izneti i u pogledu dovoljnosti žalbe na rešenje o zadržavanju. Podnošenjem žalbe na rešenje o zadržavanju pokreće se sudski postupak kontrole osporenog rešenja. Zadatak sudije za prethodni postupak povodom uložene žalbe jeste da ispita osnovanost i zakonitost rešenja o zadržavanju i da, ukoliko rešenje smatra neosnovanim, isto ukine i zadržano lice pusti na slobodu. Imajući u vidu kratke rokove za dostavljanje rešenja o zadržavanju, ulaganje žalbe na rešenje o zadržavanju i odlučivanje o toj žalbi; rešenje sudije za prethodni postupak kojim se usvaja žalba jeste dovoljno da ispravi povredu prava koja je predmet žalbe jer relativno brzo nakon inicijalnog ograničenja slobode kretanja ponovo uspostavlja tu slobodu. Drugim rečima, puštanjem zadržanog lica na slobodu prestaje njegova povreda prava, dok je kratkim rokovima za odlučivanje po žalbi minimalizovan period u kom je lice faktički bilo lišeno slobode. 

Praktična delotvornost žalbe na rešenje o zadržavanju

U pravnoj teoriji postoji konsenzus da je pravni lek nedelotvoran onda kada je očigledno neefikasan, to jest onda kada iz sudske prakse proizilazi da je unapred isključena mogućnost uspeha u postupku po pravnom leku. U svojoj dosadašnjoj praksi Evropski sud za ljudska prava više puta je istakao sličan stav, naglašavajući da se neće smatrati delotvornim pravnim lekom onaj pravni lek koji nije delotvoran i u pravu i u praksi. 

Evropski sud za ljudska prava nije zauzeo precizan stav o tome šta se ima smatrati nedeletvornošću u praksi, u smislu koji je procenat uspešnosti nekog pravnog leka u praksi minimalno potreban da bi se isti smatrao delotvornim. Tako nešto, uostalom, ne treba ni očekivati od jednog međunarodnog suda. To, međutim, ne znači da se u praksi Evropskog suda za ljudska prava ne može pronaći suštinski odgovor na sporno pitanje. Takav odgovor sud je pružio primenjujući pravni standard umesto egzaktnog procenta. U predmetu Ananjev protiv Rusije sud je istakao da je praktično nedelotvoran onaj pravni lek povodom kog se u dosadašnjoj sudskoj praksi države članice pokazalo da sudovi rutinski odbijaju da pruže pravnu zaštitu koja se tim pravnim lekom zahteva.

Gore navedeni standard rutinskog odbijanja poslužiće u ovom radu kako bi se proverila praktična delotvornost žalbe na rešenje o zadržavanju kao jedinog redovnog pravnog leka lica lišenog slobode radi saslušanja. 

Autor je tokom 2018. godine otpočeo naučno istraživanje čiji je osnovni cilj ispitivanje utiska stručne javnosti, pre svega kolega advokata, da u pravnom poretku Republike Srbije postoji ustaljena praksa u postupanju sudova koja čini potpuno neefikasnim sistem kontrole osnovanosti i zaštite prava osumnjičenih lica koja su zadržana radi saslušanja po osnovu čl. 294. ZKP-a. 

U cilju obavljanja naučnog istraživanja, autor se obratio većem broju osnovnih i viših sudova zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja. Zahtevom je traženo da se dostave informacije o tome koliko je žalbi na rešenja o zadržavanju uloženo; kao i koliko je takvih žalbi usvojeno u periodu od 1–31. 1. 2017. godine i u periodu od 1. januara do 7. decembra 2018. godine.

Do zaključenja ovog rada pristigao je odgovor od sledećih sudova: Višeg suda u Novom Sadu, Osnovnog suda u Novom Sadu, Višeg suda u Somboru, Osnovnog suda u Somboru, Višeg suda u Subotici, Osnovnog suda u Zrenjaninu i Osnovnog suda u Kikindi. 

Pobrojani sudovi dostavili su podatke prikazane u sledećim tabelama. 

Tabela 1 – Podaci za period od 1. 1. 2017. do 31. 1. 2017. godine.

Tabela 2 – Podaci za period od 1. 1. 2018. godine do 7. 12. 2018. godine.

Kako se može uočiti, u protekle dve godine pobrojanim sudovima uloženo je ukupno 427 žalbi na rešenja o zadržavanju od kojih su samo 3 usvojene, iz čega proizilazi da postotak uspeha žalbe na rešenje o zadržavanju (makar kada su u pitanju pobrojani sudovi) iznosi manje od jednog procenta, odnosno oko 0,7 %. 

Prikupljeni rezultati predstavljaju deo započetog, a nezavršenog istraživanja, usled čega se i objavljuju u okviru prethodnog saopštenja. Stoga i zaključci koji će biti prezentovani u nastavku predstavljaju preliminarne zaključke koji se objavljuju u iščekivanju zaključaka na osnovu punog korpusa podataka, pri čemu je cilj da se pun korpus podataka ostvari pribavljanjem informacija po osnovu identičnog upita i od svih ostalih osnovnih i viših sudova na teritoriji Republike Srbije.

Navedeni podaci upućuju na preliminaran zaključak da u Republici Srbiji postoji ozbiljan problem sistematskog karaktera, koji se ogleda u tome da se zadržanim licima praktično onemogućava da na efikasan način osporavaju osnov svog zadržavanja, a njihovim braniocima poručuje da nezavisno od njihove argumentacije i kvaliteta osporenog rešenja o zadržavanju sudovi nisu zainteresovani da efikasno i pravnovaljano vrše svoju ulogu kontrole koja im je poverena zakonom. Odnosno, standardom uspostavljenim od strane Evropskog suda za ljudska prava, u Republici Srbiji postoji očigledna praksa da se od strane sudova rutinski odbijaju žalbe na rešenja o zadržavanju, čineći institut žalbe na rešenje o zadržavanju de facto nedelotvornim pravnim lekom.

ZAKLJUČAK

Podaci prikupljeni u dosadašnjem toku istraživanja ukazuju na postojanje zabrinjavajuće i sistematske prakse kršenja prava na slobodu i bezbednost garantovanog čl. 27. Ustava Republike Srbije i čl. 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od strane sudova u Republici Srbiji. 

Istaknuto kršenje prava na slobodu i bezbednost ogleda se u tome što sudovi rutinski odbijaju praktično sve žalbe na rešenja o zadržavanju. Pri čemu ta praksa rutinskog odbijanja u svojoj suštini označava da sudovi, iako su dužni, zapravo ne vrše efikasnu kontrolu organa koji donose rešenja o zadržavanju, lišavajući na taj način zadržana lica delotvornog pravnog leka.

Stoga se osnovano pred sudove u Republici Srbiji postavlja jedno neprijatno pitanje: Da li su sudovi abdicirali svoja ovlašćenja i zanemarili svoje ustavne i zakonske obaveze u korist svojih kolega iz tužilaštva, a na štetu lica o čijoj slobodi su dužni da se staraju?

Posebno je zabrinjavajuća okolnost da praktična nedelotvornost žalbe na rešenje o zadržavanju nije ublažena stvarnom mogućnošću lica koja su pretrpela povredu prava na slobodu da svoja prava ostvare u postupku koji bi eventulano pokrenuli u odnosu na rešenje sudije za prethodni postupak kojim je odbijena njihova žalba. Potonje iz razloga što je zahtev za zaštitu zakonitosti ograničeno dostupan i nedovoljan da pruži naknadu štete (na način kako je to bliže objašnjeno u delu trećem ovog rada), dok ustavna žalba iako je opšte uzev dostupno i dovoljno pravno sredstvo, u svojoj dosadašnjoj praksi nije dala ohrabrujuće rezultate, jer Ustavni sud osim jedne odluke (koja se inače tiče pritvora) ne može u svom radu pokazati ni jedan drugi primer u kom je nakon konstatacije povrede prava na slobodu i bezbednost doista i pružio adekvatno obeštećenje.

Dr Aleksandar Todorović