Opšti okvir:
Juče (15.03.2020. godine) u našoj republici proglašeno je vanredno stanje.
Vanredno stanje u republici proglašeno je međutim na „vanredni“ način.
Članom 200 Ustava predviđeno je da odluku o proglašenju vanrednog stanja donosi Narodna skupština Republike Srbije. Ovakav postupak proglašenja vanrednog stanja je redovan postupak odlučivanja. No, Ustavom je predviđena, kao izuzetna (vanredna) mogućnost, da u situaciji u kojoj Narodna skupština ne može da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednici republike, vlade i skupštine.
Javnosti nisu saopšteni razlozi iz kojih se Narodna skupština nije mogla sastati radi odlučivanja. Tek posredno, građani su saznali ne samo da se skupština nije sastala radi odlučivanja, već i to da se bar za neko vreme neće ni sastajati, jer je najavljeno da će vlada doneti uredbu kojom će propisati mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava. Poput proglašenja vanrednog stanja u nadležnosti je skupštine da propiše mere odstupanja od ljudskih prava za vreme trajanja vanrednog stanja. Tek izuzetno, kada skupština nije u mogućnosti da se sastane, odstupanje od ljudskih prava propisuje vlada uredbom, uz supotpis (potvrdu) predsednika republike.
Najava da će vlada doneti uredbu zapravo nam je poruka da se skupština neće sastati da bi o tome odlučila, iako je ustavom predviđeno kao pravilo da se skupština bez posebnog poziva sastaje odmah po proglašenju vanrednog stanja (a najkasnije u roku od 48 časova od proglašenja vanrednog stanja).
Vanredno stanje proglašava se onda kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana. Po prirodi stvari proglašenje vanrednog stanja podrazumeva i preduzimanje određenih hitnih i intenzivnih mera, kojima se zadire u svakodnevni način funkcionisanja države kao celine, pojedinih državnih organa, nas kao građana i pojedinaca. Jednako tako vanredno stanje podrazumeva i preduzimanje određenih vanrednih mera.
No izuzev najave da će vojska čuvati granice i pojedine objekte (bolnice u kojima se leče oboleli od virusa covid-19) državni organi nisu za sada iskoristili mogućnost propisivanja drugih vanrednih mera. Naime, sve druge mere koje su sinoć saopštene, predviđene su zakonima, kao mere koje se mnogu propisati i bez proglašenja vanrednog stanja.
Ovde treba voditi računa o dva zakona: Zakonu o zaštiti od zaraznih bolesti i Zakonu o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama (pojedine mere donete su i na osnovu drugih zakona: Zakon o trgovini – zamrzavanje cena pojedinih proizvoda; Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju – zabrana izvoza pojedinih proizvoda, Zakon o graničnoj kontroli – zatvaranje pojedinih graničnih prelaza i sl.). Daleko najveći broj odluka i naredbi koje su saopštene juče donete su na osnovu Zakona o zaštiti od zaraznih bolesti (zabrana okupljanja u zatvorenim prostorijama za više od 50 ljudi, i sl.) o kojima će nešto više biti reči u nastavku ovog teksta.
Koje su trenutne posledice proglašenja vanrednog stanja po građane?
Imajući u vidu da vlada u ovom trenutku nije još uvek donela uredbu kojom se ograničavaju pojedina ljudska prava, te da su sve mere uvedene na osnovu ranije postojećih zakona koji su i namenjeni tome da se uspostavi pravni okvir za delovanje u ovakvoj i sličnim situacijama praktičnih pravnih posledica po građane usled uvođenja vanrednog stanja u ovom trenutku nema.
Suština vanrednog stanja umnogome se iscrpljuje upravo u mogućnost da se propišu odstupanja od ljudskih prava za vreme vanrednog stanja. U tom smislu nas kao građene, koji drže (ili bar treba da drže) do svojih prava i sloboda u vezi sa uvođenjem vanrednog stanja upravo i najviše treba da zanima kako će ono uticati na ta prava i slobode.
Advokatska kancelarija Todorović
Ovde treba istaći još dve stvari:
„Mera“ da građani stariji od 65 godina ne napuštaju svoje kuće i stanove još nije doneta i u ovom trenutku ona predstavlja samo preporuku građanima. Prema tome, građani koji je ne poštuju ne mogu odgovarati za prekršaj ili krivično delo. U pitanju je najobičnija molba. Ipak to ne znači da takvu molbu treba shvatiti olako. Posmatrano sa aspekta ljudskih prava, upravo je poželjno da državni organi građanima učine prvo preporuku, a da obavezne mere donose samo onda kada se ustanovi da se na drugačiji način ne može obezbediti zaštita zdravlja stanovništva. Stoga ne treba prinuditi državu da preti prinudom, već preporuku faktički treba uredno poštovati.
Druga stvar koju ne treba zaboraviti, jeste to da sloboda kretanja nije apsolutna sloboda, te da i Ustav i Evropska konvencija za ljudska prava predviđaju mogućnost ograničenja slobode kretanja građana u skladu sa zakonom, kada je to potrebno radi očuvanja javnog zdravlja. Pa su nadležni organi kretanje mogli (a mogu ga i dalje) značajno ograničiti primenom mera iz Zakona o zaštiti od zaraznih bolesti i bez uvođenja vanrednog stanja.
Koje su moguće posledice proglašenja vanrednog stanja po građane?
Koje su moguće posledice proglašenja vanrednog stanja po građane je pitanje svih pitanja. Ipak, to je jedino pitanje na koje nemamo odgovor. Odgovor će, dakle, morati da sačeka uredbu Vlade ili odluku Narodne skupštine kojima se eventualno ograničavaju ljudska prava.
Uz ograničavanje ljudskih prava vanredno stanje otvara mogućnost primeni čitavog niza odredbi Zakona o odbrani (čl 50-57) koji između ostalog predviđa mogućnost određivanja radne i materijalne obaveze za građane, kao i posebnih obaveza za pravna lica.
Ukoliko se državni organi naše republike odluče da ograniče jedno ili više ljudskih prava, dužni su da to urade na način koji omogućava najveći mogući nivo poštovanja načela srazmernosti u ograničenju tih prava.
Istovremeno, međunarodni ugovori kojima su garantovana ljudska prava, obavezuju našu državu da o eventualnim ograničenjima ljudskih prava obavesti određene međunarodne organizacije, koje potom otpočinju monitoring situacije u vezi sa ograničenjem prava.
Međutim manji je problem međunarodna zajednica. Veći problem je nespremnost i manjak volje građana da postupe prema molbama, uputstvima i navedenim merama a posebno problem je sporost, neefikasnost i nesnalaženje pravosudnih institucija u ovom slučaju.
Naime još 13.03.2020 godine Advokatska komora Srbije se obratila Ministarstvu pravde i Vrhovnom kasacionom sudu radi donošenja odluke o minimiziranju sudskih postupaka a sve radi sprečavanja širenja zaraze. U tom cilju je danas održana zajednička sednica navedenih struktura, ali nadležni nisu doneli odluku, prolongirajući svoj stav za utorak 17.03.2020 godine.
Ovakav postupak ukazuje na nespremnost najviših instanci da prepoznaju svrhu i značaj uvođenja vanrednog stanja. Upravo osnovni cilj mera je sprečavanje prenosa zaraze tako što će se ograničiti međusobni kontakti i time usporiti prenošenje zaraze.
Stoga se hitnim merama morala odložiti sva zakazana ročišta izuzev pritvorskih predmeta i postupaka koji ne trpe odlaganja usled mogućnosti nanošenja nenadoknadive štete. Održavanjem ročišta, odnosno dolaskom sudskog osoblja, stranaka i punomoćnika sa pozvanim svedocima cilj vanrednih mera ne samo da neće biti ostvaren već se direktno podrivaju razlozi određivanja vanrednog stanja.